Gde su ljudi

[Verse 1] Gde god da se okreneš, u šta god da pogledaš – vidiš telefon. Jedan, dva, pedeset... hiljadu. Telefoni, svuda samo telefoni. [Verse 2] A ljudi? Gde su ljudi? Nema ih. Stopili su se sa staklom. Postali su aparati, a aparati su postali oni. [Chorus] Više ne znaš ko koga gleda, ko koga snima. Ko kome pomaže, a ko koga samo koristi. Samo plave i ljubičaste senke, odsjaj sa ekrana... [Verse 3] Sve pršti od boja, pomislio bi čovek – vatromet! Buti opet gledam i nešto fali. Ljudi... gde su ljudi? [Verse 4] Iz tih pravougaonih kutija trešti muzika. Veselo je. Vidim nešto, kreće se u ritmu, skoro da im poverujem... [Bridge] Ali kad priđem bliže – to su samo senke. I opet tražim, i ne mogu da shvatim. [Verse 5] Konačno, čujem glas! Iza leđa, čovek priča sa čovekom. Osmeh mi se sam vraća na lice, preplavi me neka nežnost. Smejem se kao luda! [Verse 6] Mimoilazimo se, bacam pogled, a on... on priča sam sa sobom. Nema nikoga pored njega. Samo tišina. Ona užasavajuća tišina! [Chorus] Koja vrišti od želje da progovori! Koja moli da se svet uzburka kao najveći talas! Od glasova koji bi bili lepši od najlepše muzike. [Outro] Blicevi me vraćaju u stvarnost. Ekrani svetlucaju direktno u lica. Ne vidim oči, ne vidim kožu. Podižem glavu visoko... Ali čoveka nigde ne videh.